Kraj novembra. Celim putem do Mladenovca padao je sneg i to prvi te godine. Da li sam ponela sve što treba? Na šta će leći? Da li će izdžati put u kolima? Da li će biti sve u redu kod veterinara? Hiljadu pitanja mi je prolazilo kroz glavu dok smo se vozile moja sestra i ja u Mladenovac da upoznamo Miu. Ali, počnimo od početka.

Te iste godine u oktobru posle prekratkih, a opet predugih 6 godina uginuo je Borg, moj divni, osobeni, smešni, pospani, zaista neobični, ali nažalost prebolesni engleski buldog. Teške su nam bile zadnje godine, meseci još teži, namučili smo se svi oko njega a ponajviše on. Praznina koju sam osećala kada je otišao bila je bolna, teška. Mir i tišina u kući, nema mahanja repom kada otvorite vrata, nema dočekivanja, nema razigranog i tako neskladnog poskakivanja koje predstavlja dobrodošlicu. Sve je bilo previše tiho i tužno. Svi su mi rekli da je to užasno bolno i prvi put u životu sam svima poverovala bez da preispitujem rečeno.

Život ide, vreme teče, obaveze postoje, raditi se mora i krenuti dalje se mora, koliko god mi želeli da još malo ostanemo u tom trenutku koji nas vezuje za ta draga bića misleći da ako se okrenemo nečem novom, zaboravljamo i izdajemo vreme koje smo proveli sa njma. Odlazim na poslovni put u inostranstvo. Oko sebe na ulici uočavam samo ljude sa psima, reklame za pseću hranu, veterinarske stanice….pomislim, ovo je možda neki znak, znak da moram da krenem dalje,…odlučujem da ću te večeri pogledati na internetu pse za udomljavanje. Uglavnom se rastužim do vasionskih razmera na svaku priču koju pročitam, na svaku sliku koju vidim, na svaku pomisao da ta nedužna bića žive kako žive po ulicama ili azilima. Spremila sam se da se isplačem i da pronađem jednu dušu koju ću skloniti sa ulice i kojoj ću pokušati olakšati i ulepšati život.

Otvaram internet stranicu koja se bavi i prodajom i udomljavanjem. Prodaju preskačem, odlučila sam da tu “industriju” neću finansirati, i hrabro počinjem da pregledam sve kategorije oglasa za udomljavanje. Nisam znala šta tražim, ali negde duboko možda i jesam, tražila sam neku pitomost, nežnost, tražila sam umiljatost. Prelazim oglase sa prve strane, u dnu te stranice poslednji oglas jedna bela ženkica na crne tufnice leži na travi i gleda pravo u kameru, na drugoj slici leži na leđima i uživa na suncu, na trećoj stoji naćuljenih ušiju…..listam dalje, druga strana, treća strana….vraćam se na dno prve strane,….četvrta strana, peta strana,…vraćam se na dno prve strane i shvatam da je ona TA. Pročitam šta piše, kažu zove se Mia, živi na ulici, umiljata, nežna, traži dom u kom će biti jedini pas. Istog momenta zovem sestru da nazove oglas i proveri da li je udomljena ili ne i ako nije da je sačuvaju za nas. Moja sestra, i sama iz redova “udomi – ne kupuj” odmah je krenula u akciju. Saznajemo da nije udomljena, da je plašljiva, da je nežna, da su je dva čopora odbacila, da su dva udomljenja prošla loše, da je kao mala imala dve slomljene noge i da živi ispod jedne terase. Bože dragi, srce mi se slomilo, nije dovoljno što je ulični pas nego je još i čopor odbaci, i noge se polome i udomljenja ne prođu dobro. Da, ona je definitivno TA. Jedva sam dočekala da se vratim kući i organizujem odlazak po nju.

Ljudi koji su postavili oglas su iz udruženja koje hrani ulične pse i udomljava ih, pomažu koliko mogu. Svi oni osim ovoga rade svoje poslove, imaju svoje porodice, svoje brige i probleme. Skidam im kapu i čestitam im na upornosti, doslednosti, hrabrosti, srčanosti.

Stižem u Srbiju i odmah ih kontaktiram telefonom. Iznenadili su se što sam se uopšte javila, valjda su navikli da se ljudi jave jednom i nikada više. Ispričali su mi Miinu priču, ispitali su me kako živim, kako radim i da li sam prebolela prethodnog psa. Iznenadila sam se tim poslednjim pitanjem, ali kada bolje razmislim skroz je na mestu. Mia zaslužuje da ima dom koji će biti njen. Zaslužuje miran život i svu ljubav koju mogu da joj pružim. Žena sa druge strane telefonske linije i dalje ne veruje da ćemo doći po psa s obzirom da smo iz Subotice. Rekla sam joj da ništa ne brine i da se vidimo u subotu. Dovoljno je reći da smo već u četvrtak bile u Mladenovcu :). Nisam mogla da izdržim da je Mia na ulici a ja kod kuće. Kada smo sestra i ja stigle u Mladenovac i kada nam je Mirjana predavala u ruke, plakala je. Pitala sam je zašto plače, rekla je da je Mia jedno divno biće i da se jako brine za nju. Na to je moja sestra rekla: “Ne treba da brinete, ne znate Vi moju sestru!”. Obećala sam da ćemo se javiti čim završimo kod veterinara u Beogradu i da ćemo se javiti kada stignemo kući. Javljamo se i dan danas, šaljemo slike, dopisujemo se, prate nas na društvenim mrežama. Uživaju gledajući je kako se oslobodila i kako je umiljata sa svima koji nam uđu u studio. Srećni su zbog nje. Mia spaja ljude! Iskreno, ne znam da li sam ja spasila nju ili je ona spasila mene?

Želim vam svima po jednu Miu. 🙂